Možeš pljunuti onoga tko bude pitao za nas
„Možeš da pljuješ ko god pita za nas“ Roberta Perišića [prvi put štampan 1999. godine] je kultna knjiga priča iz devedesetih. Godinama je nije bilo u prodaji, pa mnogi koji Perišića poznaju po njegovim novijim delima nisu imali prilike da pročitaju ovu
Radnja ove knjige je uzdrmani – rečnikom Naomi Klajn, reklo bi se – šokirani svet devedesetih. Atmosferu ovih priča mogli bismo da uporedimo sa filmovima snimljenim ručnom kamerom, bez veštačkog osvetljenja i bez šminke. Takav književni utisak stvara Perišićev necenzurisan društveni pogled, ponekad iskrivljen stil i otvorenost za eksperimentisanje – na mestima narušavanjem realističke norme [što su mu tada kritikovali kritičari iz njegove generacije, budući fakovčani], da bi se autentično prikazao poljuljani svet.
U prepoznatljivim sredinama naših devedesetih, Perišić kao da traži likove iz gomile, a postepenim ubrzavanjem priče tera nas da uočimo njihovu posebnost. U prvom planu je njihova uglavnom mladalačka, često eskapistička volja i mašta, a u pozadini prodorni drum & bass realizam. Ovde likovi voze svoj egzistencijalni rodeo; drže se, padaju, valjaju se u prašini. U stvari, kao amaterski toreadori trljaju crvenu krpu ispred onoga od čega beže. Knjiga koja vas neće ostaviti ravnodušnim.
Jedan primerak je u ponudi
