Lovac u žitu

Holden je izbačen iz prestižne škole Pensi Prep zbog pada na skoro svim predmetima (osim engleskog). Umesto da sačeka roditelje, beži u Njujork tri dana ranije, planirajući da luta gradom pre nego što bude morao da prizna svoj neuspeh kod kuće. Provodi 48 sati u gradu u samoći, lutajući ulicama, hotelima, klubovima i parkovima, upoznajući razne ljude - bivšeg cimera Stradlejtera (sa kojim se svađao zbog devojke Džejn Galager), bivšu devojku Sali Hejs, sestru Fibi (jedinu osobu koju istinski voli i razume), starog profesora Antolini, monahinje, prostitutku Sani, svodnike, taksiste i tako dalje.

Holden prezire „lažnjake“ - odrasle, nastavnike, filmske zvezde, školski sistem - sve što smatra veštačkim, licemernim i površnim. Osetljiv je, ciničan, ali duboko ranjiv: još uvek tuguje zbog smrti svog mlađeg brata Alija (od leukemije), plaši se odrastanja i gubitka nevinosti. Najpoznatiji trenutak je njegova fantazija o tome da postane „hvatač u žitu“ – čuvar dece koja trče kroz kukuruzno polje i spasavaju ih od pada sa litice u ponor odraslog doba (aluzija na pesmu Roberta Bernsa „Comin' Thro' the Rye“, koju pogrešno čuje).

Nakon niza razočaranja, neuspelih pokušaja povezivanja i psihološkog sloma (pijanstvo, bolest, suicidalne misli), Holden se vraća kući, upoznaje Fibi i shvata da ne može pobeći od života. Roman se otvoreno završava: Holden u sadašnjosti kaže da ne zna šta će se dalje desiti, ali ne želi previše da priča o „tužnim stvarima“.

Knjiga je klasik književnosti o odrastanju, elegija otuđenju, gubitku nevinosti i potrazi za autentičnošću u „lažnom“ svetu. Holdenov glas – kolokvijalan, ironičan, emotivan – postao je arhetip tinejdžerske pobune i ranjivosti, utičući na generacije čitalaca.