Krčma na plovnom putu

Naslovna priča i većina tekstova smešteni su u panonsku, plovnu oblast uz Dunav ili kanale – simboličnu „plovnu stazu“ života, gde se susreću prolaznost, seoska svakodnevica, ratne rane i posleratna stvarnost. Markov piše realistično, sa dozom lirizma i društvene kritike, fokusirajući se na obične ljude – seljake, radnike, ratne povratnike, žene i decu – zarobljene u mreži istorije, siromaštva i moralnih dilema.

Posebno su važne priče o sudbini bačkih Nemaca (folksdojčera): „Služba Adolfine Froman“, „Žito“, „Fric“ i „Šampion“ – one pokazuju kako su jučerašnje komšije postale neprijatelji u ratu, a kasnije u logorima i progonima. Markov ne sudi crno-belo: on prikazuje složenost mržnje, izdaje, ali i čovečnosti u ekstremnim uslovima. On dovodi u pitanje kako su mirni sugrađani (Srbi, Nemci, Mađari) došli do međusobnog istrebljenja, i kritikuje posleratnu represiju nad civilima.

Druge priče se bave seoskim životom, ljubavlju, smrću, radom na polju, alkoholom u kafanama – metaforama za prolaznost i besmislenost. Stil je jednostavan, jezik bogat dijalektom, sa snažnim osećajem za detalje svakodnevnog života i psihologiju likova.

Zbirka je deo Markovljevog opusa o Vojvodini (zajedno sa „Žabljim skokom“, „Egzorcizmom Boga“), važnog za razumevanje multietničkih trauma u ​​Jugoslaviji. Realistično, emotivno i bez patetike – pokazuje kako „morski put“ istorije vodi ljude ka neizvesnosti, a kafana ostaje mesto gde se i dalje sastaju, razgovaraju i sećaju. Knjiga je retka u antikvarnicama, cenjena među ljubiteljima vojvođanske proze.