Uskrsnuće
U svom poslednjem velikom romanu, Vaskrsenje (1899), Tolstoj kombinuje književnu umetnost sa dubokim moralnim i filozofskim razmišljanjima, čineći ga ključnim delom njegovog kasnog opusa.
U carskoj Rusiji, Dmitrij Nehljudov, aristokrata, uživa u svojim privilegijama dok mu prošlost bledi iz sećanja. Sve se menja kada na sudu prepozna Katušu Maslovu, optuženu za ubistvo. Ona je nekada bila nevina devojka koju je zaveo i napustio, ostavivši je trudnom i bez podrške, što ju je gurnulo u prostituciju. Susret potresa Nehljudova, budeći osećaj krivice i postavljajući ga na put moralnog istraživanja. On odlučuje da napusti svoj udoban život i prati Katušu u egzil u Sibir, tražeći iskupljenje.
Putovanje otkriva okrutnost pravosudnog sistema, nepravde zatvora i licemerje društva. Kroz susrete sa drugim zatvorenicima, Nehljudov postaje svestan dubokih društvenih nejednakosti, dok Katuša prolazi kroz sopstvenu duhovnu transformaciju. Roman istražuje teme pokajanja, pravde i duhovnog buđenja, odražavajući Tolstojev hrišćanski anarhizam i pacifizam.
„Vaskrsenje“ je kulminacija Tolstojevog kasnog stvaralaštva, gde se on udaljava od epske širine „Rata i mira“ i intimne psihologije „Ane Karenjine“, fokusirajući se na moralnu reformu i kritiku društvenih institucija. Delo odražava njegovu radikalnu filozofiju, prožetu idejama o jednostavnom životu i odbacivanju materijalizma.
Roman je bio kontroverzan zbog oštre kritike crkve, vlade i sudstva, što je dovelo do Tolstojevog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine. Čitaoci i kritičari bili su podeljeni: neki su hvalili njegovu moralnu dubinu, dok su ga drugi smatrali previše didaktičkim. Ipak, roman je imao globalni uticaj, inspirišući debate o pravdi i čovečnosti, i sada se smatra klasikom koji osvetljava Tolstojevu viziju pravednijeg sveta.
Jedan primerak je u ponudi
