Kako sam ribu učio da pliva

Više nema nade za mene. Da li vredi nastaviti i ne radovati se ničemu, plašeći se svakog novog dana, čekajući sa velikom strepnjom svaku sledeću noć? Kao u besu, idem do ormarića sa lekovima. Protresam bočicu sa trankvilizatorima na dlanu. Do sada sam mnogo puta dozivala smrt, moleći je da me odnese tiho i bezbolno, poput nežne nane, u snu. Uvek je nailazila na gluve uši, odvodeći one koji su vapili za životom, one iz kojih je snaga curila, radost ključala, one koji su se plašili nje, bežeći. Sada ću je nadmudriti, zaspati ću snom u kome neće biti duhova. Blaženstvo mira, spokoja, koje sam predugo uzalud tražila u životu, naći ću u ovom večnom snu. Samo želim da bude kratkog veka. Sipam pilule u usta i drhtavom rukom uzimam čašu vode.