Nitko odavde ne izlazi živ

Džim Morison je bio čovek koji nije želeo niti mogao da pristane na kompromise, čovek koji ih je odbijao, bilo u odnosu na sebe ili svoju umetnost. I u tome leži njegova nevinost i čistota – njegov istovremeni blagoslov i prokletstvo. Idi do kraja ili umri pokušavajući. Sve ili ništa. Ekstatični rizik. Nije želeo da stvara gotovu robu niti da snižava cenu onoga što je napisao, nije mogao da glumi očaj ili da simulira ekstazu. Nije želeo samo da se zabavlja ili „vežba; bio je briljantan i očajan, motivisan stalnom potrebom da testira granice stvarnosti“, preispitujući sveto, istražujući profano. I zato je bio lud... lud za kreativnošću, lud za autentičnošću. Ali zbog istih osobina postao je nestabilan, opasan i sukobio se sam sa sobom. Tražio je utehu i olakšanje u istim elementima koji su ga u početku inspirisali i pomogli mu u stvaranju: opijatima.

Pesme Džima Morisona odražavaju uticaj Vilijama Blejka, Šarla Bodlera, Artura Remboa i Fridriha Ničea. Upamćen po svojim pozorišnim, dionizijskim, provokativnim, pa čak i opscenim scenskim nastupima – na sceni je često bilo više policajaca nego članova benda – Morison je inspiraciju tražio u delu francuskog dramskog pisca Antonena Artoa i u šamanizmu američkih Indijanaca. Iskreno zainteresovan za mitologiju, misticizam i simbolizam, čitao je Frejzerovu Zlatnu granu, a ime grupe The Doors, čiji je on bio pevač, izvedeno je iz naslova eseja Oldosa Hakslija, The Doors of Perception. Pokušavajući sam da ih prebrodi, nije se libio da konzumira ogromne količine alkohola i halucinogenih droga, da bi na kraju uspeo: probio se na „drugu stranu“ kao dvadesetsedmogodišnjak (Kapija je pravo / Duboko i široko / Probijte se na drugu stranu...). Sahranjen je u Parizu, na groblju Per-Lašez, a njegovo društvo čine Marsel Prust, Frederik Šopen, Oskar Vajld, Edit Pjaf...