Adresar smrti

Lana Derkač u Adresi smrti otkriva se kao vešta prozaista poetskog jezika koji ponekad nepredvidivo, potpuno autonomno u svoje priče unosi različite atmosfere, od jezivih do meditativnih, donoseći galeriju živopisnih likova poput smrtonosnog ljubavnika, labuda, besposlenog boga ili devojke koja je sama po sebi neretko moguća iz predkomonog kvara.

Ovo su tekstovi koji nas suočavaju sa onim što se dešavalo u našim životima poslednjih godina, sa gotovo opipljivim strahom od apokalipse usred pandemije i zemljotresa. Adresar smrti vešto prepliće dva suprotstavljena sveta, onaj koji se urušava i čiji je kraj slutnja, i onaj koji se, uprkos svemu, u malim svakodnevnim pokretima, navikama, nežnosti i pažnji koju poklanjamo drugima, i dalje vrti oko sebe.

„Kad god pomislim na svog brata, zapravo pomislim na dualnost ruševina – onih u njemu i onih oko njega. Ali ruševine su uvek pune pukotina u kojima život ima gde da se sakrije. I kroz njih se može preneti duh opstanka. Ako ume da razlikuje te prave pukotine od njihovih imitacija koje vuku, zavode i vode u propast, kao sirene koje su mamile Odiseja. Ali ni ljudski duh nije uvek spreman za avanture – pa čak ni za tu presudnu avanturu očuvanja sopstvenog života“.