Bernardijeva soba: za glas (kontratenor) i orkestar

Egzistencija je svakako ono najlepše u Bernardijevoj sobi. Naime, lik protagoniste i pripovedača Pište Petrovića je ono što ovaj roman čini tako posebnim, tako jedinstvenim. Njegova odluka o tome da ne učestvuje u životu, njegov odlazak i napuštanje svega materijalnog iako je materijalnim opčinjen (nameštaj, automobili), njegova spremnost da se suoči sa sopstvenom ništavnošću, njegovo kajanje što je možda u jednom trenutku sa-učestvovao u jednoj mogućoj smrti, zatim njegov jezik koji je jednako nemoćan kao i njegova polnost, na koncu njegovo nesnalaženje u stvarnosti i čekanje na izbavljenje koje stiže u vidu majke, sve je to ono što nepogrešivo podseća na Kafku, no to je i jedna dosledna filozofija kakva se retko viđa u savremenom romanu u Srbiji, ali i u regionu. - Vladimir Arsenić