Poezija
Remboovu 'zagonetku' mnogi su ganjali: jedni su ga proglašavali bogom moderne vizionarske poezije, drugi su u njemu videli izopačeno dete i nezreli bunt srednjoškolca, treći su ga krstili mistikom, treći su ga tretirali kao zanimljivog. klinički slučaj.
Remboovo pesničko promišljanje i pisanje nisu iza nas, možda su tek van domašaja tipičnog „horizonta očekivanja” savremene masovne kulture. Oni nisu samo blago velikog rodonačelnika poezije 20. veka, pohranjeno u Muzeju moderne književnosti, već i opomena vredna najveće pažnje. Inspiracija barem za one današnje čitaoce i pisce koji ne prihvataju slepo ili oportunistički savremena pravila igre. Istina je da se Rembo - čovek, nakon što je ućutao, potčinio pravilima igre svog vremena. Ali ostavio mu je kao zalog delo nepobitne buduće optužbe
„Poezija više neće ritmirati radnju, ona će preuzeti vođstvo. (A. Rembo u pismu P. Demeniju, 15. maja 1871.)
„Šta je moje ništavilo u poređenju sa čuđenjem
to te čeka.“ (A. Rembo, Iluminacije)
Uzvišen i negiran, za jedne ikona, za druge psihopata, ovaj prokleti pesnik ostaje u svakom slučaju lirska pojava kojoj mnogo duguju sve moderne pesničke struje. Remboovu poeziju predstavlja u izboru i prevodu poznatog hrvatskog pesnika, kritičara i prevodioca Zvonimira Mrkonjića.
Jedan primerak je u ponudi
