Ljudi sa ponora
Dokumentarna drama u kojoj London, živeći među siromašnima londonskog Ist Enda 1902. godine, dirljivo svedoči o bedi, gladi i poniženju najnižih slojeva engleskog društva u edvardijanskoj Engleskoj.
Ovo je jedno od najmoćnijih i najrealističnijih londonskih dela, napisano 1902–1903. Ovog puta, London je sišao u „ponor“ – sirotinjske četvrti londonskog Ist Enda (Vajtčepel i okolina) u vreme krunisanja kralja Edvarda VII.
Prerušen u siromašnog mornara, London je nekoliko nedelja živeo kao beskućnik i radnik: spavao je u smeštajima, radio u radionicama, jeo u narodnim kuhinjama i svakodnevno se susretao sa glađu, alkoholizmom, tuberkulozom, dečjim radom i potpunim očajem. Knjiga je mešavina ličnog izveštaja, sociološke analize i žestoke društvene kritike.
London upoređuje život engleske sirotinje sa uslovima u kojima žive „niže rase“ u kolonijama i pokazuje kako je najbogatija zemlja na svetu istovremeno stvarala najveći ljudski ponor. Delo je puno dirljivih priča običnih ljudi, snažnih opisa i gorčine prema kapitalističkom društvu koje dozvoljava takvo poniženje.
Ovo Binizino izdanje iz 1930. godine jedno je od prvih hrvatskih izdanja i danas se smatra antikvarnom retkošću. Prevod je bio veoma uticajan u jugoslovenskim društveno angažovanim krugovima 1930-ih.
Jedan primerak je u ponudi
- Požuteli listovi
- Blago oštećenje korica
