Kritika srpskog uma
Polazište knjige je da je Srbe prosvetiteljstvo zakačilo ne samo kasnije od svog evropskog pohoda u 18. veku, već su mu se odupirali i kad ih je sustiglo. Na Balkanu je istorija išla drugačijim putevima, imala je različite ritmove.
S jedne strane, Milić analizira motive Kantove kritike, pokazujući da „kritika” kod Kanta znači „opravdanje”, odnosno pod kojim uslovima se razum i um legitimno koriste. Nelegitimna je, na primer, upotreba uma koji ne poznaje sopstvene granice, kao u Holokaustu, na primer, gde su nacisti pokušavali da opravdaju istrebljenje Jevreja (lažnim) racionalnim argumentima. Tamo gde, dakle, um nije u stanju da prepozna i postavi sebi granice, da se utvrdi, gde um ne prepoznaje zakone (ustave) koje je uspostavio za dobrobit cele zajednice, neminovno sledi katastrofa. S druge strane, analizirajući istoriju Srbije, Milić pokazuje šta se dešavalo u Srbiji u vreme kada su se u Evropi lomila koplja za vladavinu razuma (zakona), odnosno kada su se ideje prosvetiteljstva, uprkos svim preprekama, stabilizovale. Milićeva analiza istorije, međutim, ne ide u velikim talasima, već se fokusira na značajne nosioce modernih ideja (poput Dositeja Obradovića ili Bože Grujovića), odnosno na najžešće protivnike modernizacijskih projekata (poput Nikolaja Velimirovića), kako bi malim koracima pokazala zašto Srbija nikada nije prihvatila ideje prosvetiteljstva, zašto je pala sa drugog istorijskog koloseka. Drugim rečima, Srbija nikada u svojoj istoriji nije uspela da usvoji kritiku – u svakom smislu te reči – niti da je institucionalizuje kao neophodan preduslov za zdrav zajednički život.
Jedan primerak je u ponudi
