Poziv na pogubljenje
Nema sumnje da je najprivlačnije čitati „Poziv na pogubljenje“ onako kako izgleda napisan, kao antiutopijski ili antitotalitarni roman...
Nabokov je mogao indirektno pratiti uspon staljinizma u Sovjetskom Savezu i direktno uspon nacionalsocijalizma u Nemačkoj; to je takođe vreme masovnih suđenja i javnih ispovesti u Moskvi, kao i prvih nacističkih logora u Nemačkoj... Ljudi u tom svetu su jednoobrazne individue koje mogu bez ikakvih problema da menjaju imena i funkcije, da se stapaju jedni sa drugima, nestaju i ponovo se pojavljuju. Oni su proizvod epohe u kojoj se materija umorila, ostarila i stala, a zajedno sa njom je „vreme slatko dremalo“. Zbog gubitka vremena, izgubile su se i prostorne dimenzije, pa je svet postao sličan pozorišnim scenografijama između kojih se kreću podjednako dvodimenzionalni ljudi... Oni su „jadni duhovi“, lutke sa promenljivim delovima, povezane „jednim, monolitnim, neljudskim principom, principom opšte i bezuslovne saradnje i učešća“. Ovaj gnusni princip saradnje je osnova svih totalitarnih režima, i u tom smislu, kako je primetio Mojnahan, ovu knjigu treba čitati kao proročku. Nagovestio je sve strahote nacističkih i koncentracionih logora u Drugom svetskom ratu, u kojima je žrtva bila primorana da učestvuje u mučenju i ubijanju, da gubi dostojanstvo, individualnost i sam život... Sve bi nas to zaista moglo navesti na pomisao da je u pitanju pravi distopijski roman, ali Nabokov dosledno, od samog početka, teži da uništi konvencije ovog žanra.
Jedan primerak je u ponudi
