Poziv na pogubljenje

Nabokov je posredno mogao da prati uspon staljinizma u Sovjetskom Savezu a neposredno uspon nacional-socijalizma u Nemačkoj; to je takođe vreme masovnih suđenja i javnih priznanja u Moskvi, kao i prvih nacističkih logora u Nemačkoj... Ljudi u tom svetu su jednoobrazne jedinke koje bez ikakve muke mogu da menjaju imena i funkcije, da se pretapaju jedni u druge, iščezavaju i ponovo pojavljuju. Oni su proizvod doba u kojem se materija umorila, ostarila i stala, a zajedno s njom „slatko je dremalo vreme”. Gubitkom vremena izgubile su se i prostorne dimenzije, pa je svet postao sličan pozorišnim kulisama između kojih se kreću podjednako dvodimenzionalni ljudi... Oni su „bedne sablasti”, lutke sa promenljivim delovima, povezane „jedinstvenim, monolitnim, neljudskim principom, principom sveopšte i bezuvetne saradnje i sudelovanja”. Ovo gnusno načelo kolaboracije osnov je svih totalitarnih režima, i u tom smislu, kako je primetio Mojnahan, ovu knjigu treba čitati kao proročku. Ona je nagovestila sve užase nacističkih i koncentracionih logora u drugom svetskom ratu, u kojima je žrtva primoravana na sudelovanje u mučenju i ubijanju, na gubitak dostojanstva, individualnosti i samog života... Sve bi nas ovo doista moglo navesti na pomisao da je reč o pravom antiutopijskom romanu, ali Nabokov dosledno, od samog početka, nastoji da razori konvencije ovog žanra.