Sol, ovce i kamenje

Magdalena Platcova ne piše o Dalmaciji kao turistkinja koja prolazi kroz nju. Ona ulazi u nju polako, kao da hoda bosa po vrućem kamenu, osećajući svaku pukotinu pod nogama, svaku so koja se uvlači u pore njene kože. Ovo nije egzotični putopis, niti nostalgična razglednica. Ovo je intimna, gotovo taktilna proza – proza koja miriše na suvu travu, kozji sir, more i prašinu.

Četiri priče, labavo povezane, lebde između Splita, Paga, malih ostrva i Praga, između vrelog leta i oštre zime. U centru su žene – one koje čekaju, one koje odlaze, one koje ostaju i one koje se vraćaju da bi shvatile da više nigde ne pripadaju. Veronika u sebi nosi tihu ranu; sezonski radnici na ostrvu žive u privremenom, kao da su i sami postali deo letnjeg inventara; a naslovna priča, poput stare dalmatinske pesme, peva o ovcama koje pasu na golom kamenu, o soli koja grize rane, o životu koji se ne menja, samo se ponavlja.

Platcova piše sa češkom preciznošću i mediteranskom toplinom – rečenice su kratke, ali guste, pune vazduha i svetlosti. Nema patetike, nema sentimentalnosti; samo duboka, nenametljiva melanholija onih koji su videli previše prolaznosti. Senke rata lebde negde u pozadini, ali ne viču – one su poput daleke grmljavine, podsetnik da je sve krhko. Pa ipak, u toj krhkosti postoji neka čudna postojanost: kamen ostaje, ovce idu dalje, so kristališe.

Ovo je knjiga koja se čita polako, kao da se pije vino iz male čaše – gutljaj po gutljaj, da bi se osetio ukus. Ne nudi odgovore, ne objašnjava ništa do kraja. Samo pokazuje: tako izgleda život kada se sudaraju dva sveta – onaj koji juri i onaj koji stoji. I kada zatvorite knjigu, još uvek osećate so na usnama i toplinu kamena pod dlanovima.