Bijelim rukavicama pjesma dotaknuta

Nisko, godinama nagomilano „postaje sve duže“, „vreme je kopča / prvo sjajna, / zatim zarđala bižuterija“ (8). Završna slika u pesmi je dvosmislena, a možemo je protumačiti i kao susret sa smrću: „Ruke sklopljene / na smežuranim grudima / traže bele rukavice.“ (8). One traže svetlost i duhovnost u najmračnijem trenutku. Svetlost naspram tame je poznata antiteza u književnosti, posebno u poeziji, a u ovoj zbirci funkcioniše u vezi sa gradacijom i obrnutom gradacijom, što podrazumeva, na primer, jarku sunčevu svetlost koja se smanjuje i koju „guta noć“, samo da bi se na sceni pojavila u dašku nove beline dok se prikazuje budućnost: „svetla budućnost / za tvoju drugu obalu“. Druga obala je samo jedan od brojnih biblizama (aluzija na prelazak Crvenog mora i reke Jordan) koji suptilno upozoravaju na duhovnu dimenziju zbirke. Na primer, u pesmi „Ples života“, protagonistkinja u svom životnom plesu predstavlja sebe kao „Davidovu plesačicu“, kao plesačicu u čast Boga, što je referenca na opis Davidovog plesa koji je Mihala ismevala prema 1. Letopisima 15:29. Sama antiteza svetlost - tama takođe potiče iz Biblije u kojoj nosi simboličko značenje Dobra i Zla. Sa ove tačke gledišta, očigledno je brojno prelamanje svetlosti i senki u diskursu ove zbirke, ali i u naslovima pesama: Senke budućnosti, Pomračenje Meseca, Pun mesec, Svetlost, dok se zraci svetlosti sa blistavog i personifikovanog Sunca često pojavljuju unutar svih pesama i, s druge strane, noć, noćne senke, crna senka na Krsnom putu itd. Sa stanovišta kognitivne stilistike, takva antitetična struktura mogla bi da ukaže na podelu sveta i unutrašnjeg pejzaža lirske protagonistkinje u njenom kretanju ka svetlosti.