Ljepuškasta djeca
Roman „Lepuškasta deca“ prikazuje svet adolescentnih pobunjenika u „prevaspitnoj“ koloniji – zatvoru prerušenom u školu. Napisano u duhu Praškog proleća, delo kritikuje komunistički sistem kroz dinamičnu, filmsku naraciju.
Pedesetih godina 20. veka, grupa „lepe dece“ – mladih devojaka i dečaka osuđenih za sitne prestupe (krađa, bekstvo od kuće) – stiže u posebnu ustanovu u čehoslovačkom selu. Glavni narator, tinejdžer sa uličnim instinktima, upoznaje ekscentrične pratioce: buntovnu devojku sa umetničkim snovima, cinika koji ismeva „pedagoške“ lekcije i tihog sanjara. Njima vlada birokratska hijerarhija, nadzornici koji ih „goje“ za poslušnost kroz parade, lažne radionice i moralne propovedi o socijalizmu.
Svakodnevni život je apsurdan: jutarnje vežbe pod zvukom budilnika, sastanci „prevaspitavanja“ gde se priznaju „greške“, ali i tajni klubovi gde deca dele priče o slobodi. Pokušaj bekstva jednog lika pokreće lančanu reakciju – hobotnice vlasti (policija, sudovi) hvataju „begunce“ pod lažnim optužbama. Vrhunac je pobuna: deca pale kasarnu, suočavajući se sa nasiljem sistema. Roman se završava otvoreno – sloboda za neke, povratak u ciklus za druge.
Zatvor kao metafora za društvo – „zatvor koji nije“ guši individualnost birokratijom i indoktrinacijom. Dresiranje poslušnosti naspram prirodne pobune mladih; umirući režim koji se previja pod apsurdnim zakonima. Šotola meša humor, ironiju i tragediju, podsećajući na Kafku: istina boli, ali oslobađa. Delo slavi dečju energiju protiv mašine zla, upozoravajući na opasnosti fanatizma.
Izuzetno dinamično, preporučuje se ljubiteljima društvene satire poput Kunderinih ili Hrabalovih ranih dela.
Dva primerka su u ponudi
