Tuđinac

Roman se odvija u vreme kada je vojska koju predvodi Mustafa Kemal-paša pokušavala da oslobodi Anadoliju od stranih okupatora. Glavni lik romana, Ahmet Dželal, je penzionisani oficir i ratni invalid koji, razočaran podrškom istanbulske elite britanskim okupatorima i osmanskom sultanu, seli se u jedno anadolsko selo. Videvši koliko su seljaci konzervativni, neobrazovani i poput popustljive gomile bez sopstvenih ideala i stavova, Ahmet ubrzo shvata da se nikada neće moći poistovetiti sa njima i postaje sve očajniji zbog njihove ravnodušnosti prema nacionalnoj borbi i nedostatka patriotizma.

U očima seljaka, Ahmet je stranac, kao i drugi članovi obrazovane elite poput njega. Njegovi ideali progresivnog, sekularnog i nacionalno svesnog društva su strani i tuđi anadolskim seljacima, što protagonistu čini sve udaljenijim od sopstvenog naroda. Ovo otuđenje se najbolje vidi na samom početku romana, u kojem autor opisuje područje oko Ankare nakon pobede oslobodilačke vojske nad Grcima u bici kod Sakarje, kada delegacija pronalazi dnevnik anonimnog autora dok obilazi bojište. Članovi delegacije pitaju seljane kome je dnevnik pripadao, a oni odgovaraju da ne znaju i da ih nije briga jer je ta osoba bila samo „stranac“ među njima.

Patnja glavnog junaka, koja se manifestuje u suprotstavljenim emocijama poput saosećanja, besa, tuge i neuzvraćene ljubavi, odraz je beznadežnog stanja turskog društva u to vreme i svedok loših uslova u kojima su se nacionalne snage borile protiv okupatora. Da bi dodatno naglasio „duhovnu močvaru“ u kojoj se Republika našla tokom prvih deset godina svog postojanja, autor opisuje prirodu kao prljavu i trulu, i gotovo svakom liku pripisuje neku vrstu fizičkog nedostatka.

Iako se može činiti da je Karaosmanoglu svoju kritiku usmerio samo na seljake, optužujući ih za lakovernost, sujeverje i nedostatak interesovanja za nacionalnu borbu, romanom „Tuđinac“ obrušio se prvenstveno na turske intelektualce, koje vidi kao glavne krivce za zapušteno stanje perifernih regiona zemlje zbog kontinuiranog zanemarivanja sela. Autor zaključuje da do velikih promena i istinske modernizacije neće doći ukoliko se ne promeni mentalitet anadolskih seljaka, a u društvo ne usade nove vrednosti poput kulture čitanja i pisanja.

Ovim romanom, Karaosmanoglu ukazuje na brojne podele i dihotomije unutar turskog društva ranog republikanskog perioda, koje se posebno manifestuju u nesporazumu između obrazovanih i neobrazovanih, gradske elite i anadolskih seljaka, i zapadnog i tradicionalnog muslimanskog pogleda na svet. Utopijske ideje o pomirenju islama sa principima moderne sekularne države, koje su negovali neki od autorovih savremenika, delovale su nedostižno Karaosmanogluovim realpolitičkim uverenjima, pa je rešenje za problem nacionalnog, kulturnog i verskog identiteta Turaka pronašao u kemalističkom idealu sekularne nacije.