Moskva – Petuški
Postmoderna prozna poema Venedikta Jerofejeva danas se smatra klasikom nove ruske književnosti. Upoređuje se sa Gogoljem i Harmsom zbog svoje poetike apsurda, satire i metafizičke dubine.
Moskva – Petuški je postmoderna prozna pesma Venedikta Jerofejeva (1938–1990), napisana 1969–1970. u samizdatu, objavljena u Rusiji tek 1989. (tokom perestrojke), a danas se smatra klasikom nove ruske književnosti i poslednjim velikim sovjetskim mitom. Po poetici apsurda, satire i metafizičke dubine poredi se sa Gogoljem i Harmsom.
Priča je pseudobiografska: lirski junak Venička (autorov alter ego) je tridesetogodišnji alkoholičar intelektualac, otpušten s posla zbog crtanja dijagrama koliko su radnici popili. U petak ujutru, budi se na nepoznatom stepeništu u Moskvi nakon nekoliko dana pijanstva, ne sećajući se ničega. Želi da ode u Petuške (pravi grad 125 km istočno od Moskve) – idealan, utopijski prostor ljubavi, gde ga čekaju „jedinstveni“ ljubavnik i trogodišnji sin (ne nužno njegov). Na Kurskoj stanici kupuje alkohol i ulazi u električni voz.
Putovanje je alkoholni monolog: Venička meša neverovatne koktele („suza kermezinke“, „prvi poljubac“, „suze kučke“), razgovara sa saputnicima, anđelima, demonima, Bogom, citira Bibliju (reči Hristove, Novi zavet, smrt i vaskrsenje), rusku književnost, sovjetsku štampu, filozofira o ruskom narodu („svi smo kao pijanci, ali svako na svoj način: jedan se smeje svetu u lice, drugi plače na grudima“), efemernost, paraliza duše, hrabrost od malih nogu. Petuški postaje metafora za nedostižni raj – što više pije, to više gubi orijentaciju.
U stvarnosti, Venička nikada ne stiže do Petuškija: u delirijumu se vraća u Moskvu, gde ga u prolazu napadaju nepoznati ljudi i izbodu nožem u vrat (autor je kasnije umro od raka grla 1990. godine). Roman je cikličan – počinje i završava se u Moskvi, bez izlaska iz kruga.
Kroz humor, ironiju, bogohuljenje i lirizam, Jerofejev kritikuje sovjetsku stvarnost: apsurd birokratije, duhovnu prazninu, gde alkohol postaje jedini izlaz iz „apsolutne truleži društva“. Alkohol je motor priče i simbol – od euforije do tragedije. Citati iz Biblije, Gogolja, Dostojevskog, Bajrona i sovjetske propagande stvaraju gustu intertekstualnost.
Angeboten wird ein Exemplar
