Staljinova kći: neobičan i buran život Svetlane Alilujeve

„Ne treba da se žalite na svoju sudbinu, iako mi je žao što se moja majka nije udala za stolara“, rekla je Svetlana Alilujeva, ćerka Josifa Visarionoviča Staljina, u intervjuu za Indipendent u martu 1990. godine. U njenom zaista neobičnom i burnom životu, punom neverovatnih obrta koji umnogome prevazilaze zaplet špijunskih bestselera, preslikava se kratki dvadeseti vek u čijem je središtu sukob dva ideološki i vojno suprotstavljena bloka, sukob u kojem se s jedne strane je tretirana kao „državno vlasništvo“, a sa druge zloupotrebljena za političke i medijske manipulacije. Još kao devojčica, koju je otac od milošte zvao „vrabac“, trčala je po Kremlju, ne sluteći da ti veseli muškarci koji su je miluju po kosi organizuju masovne deportacije i ubistva, među čijim žrtvama su bili i njeni najbliži rođaci. Samoubistvo njene majke i saznanje o Staljinovim zločinima ostavili su neizbrisiv trag u njenoj duši. Prebegavši na Zapad 1967. godine, obogatila se prodajom svojih memoara i postala svetski poznata; umrla je sama, siromašna i anonimna. Pokušavajući da pobegne od „svoje sudbine”, pokušala je da pronađe mir u brojnim brakovima, menjajući na desetine adresa na nekoliko kontinenata. Bez uspeha. Ali ono što fascinira u ovoj maestralno ispričanoj biografiji je snaga volje krhkog i zbunjenog ljudskog bića da se suprotstavi kako jezivom porodičnom nasleđu tako i monstruoznim vidljivim i nevidljivim centrima moći.