Islam, ateizam i modernost. Neka bogohulna razmišljanja

U ovoj knjizi Žižek, s jedne strane, preispituje linije dodira i razdvajanja između demokratskog liberalizma i islamskog (kvazi)fundamentalizma, dok s druge strane podvrgava analizi velike svetske religije koje se smatraju apsolutnim i nespornim. Lakanovski analizira ulogu žene u islamskoj religiji kroz priču o Agari stavljajući u komparativni odnos elemente Kur’ana i Biblije. Naglašavajući da šokantnost trenutka ne sme sprečiti brzo promišljanje, te da razmišljanje hladnom glavom pre normalizuje situaciju i otupljuje oštricu istine, autor tvrdi da kritika islamskog terorizma mora ići uporedo s kritikom liberalne demokratije.

„Ekstatični momenti pariskih manifestacija jesu, naravno, trijumf ideologije: oni su ujedinili ljude protiv neprijatelja čije fascinantno prisustvo momentalno briše sve antagonizme. Dakle, pitanje koje treba postaviti jeste: šta oni zamagljuju? Koja je njihova uloga u zamagljivanju? Trebalo bi, naravno, nedvosmisleno da osudimo ubistva kao napad na samu suštinu naših sloboda i da ih osudimo bez ikakvih skrivenih ograda (u stilu „Šarli Ebdo je ipak previše provocirao i ponižavao muslimane”). Trebalo bi da odbacimo sva slična upućivanja na olakšavajući širi kontekst: braća koja napadaju bila su duboko pogođena užasima američke okupacije Iraka (OK, ali zašto onda nisu napali neki američki vojni objekat umesto francuskog satiričnog časopisa?), Muslimani su na Zapadu defakto jedva tolerisana i eksploatisana manjina (crni Afrikanci još i više, pa ipak ne učestvuju u bombardovanju i ubijanju) itd…”