Što mi je šaputao Zeus?
Koje je tajne ili istine Zevs šapnuo autoru, ili lirskom junaku, to pitanje se automatski nameće, čim pročitamo naslov knjige „Šta mi je Zevs šapnuo?“.
Na svom putu od stihova, Dražen Katunarić u ovoj knjizi, na rapsodičan način, pijano i lepršavo propituje i preispituje koliko je zapravo ostalo od drevnog, mitskog – u nama i oko nas. I izgleda da je poslušao savet velikog Zbignjeva Herberta, koji se, kao i on, u svom delu oslanja na antičke i mediteranske tradicije, i dozvolio, prepustio je grčke bogove i mitske junake Apolona, Heru, Afroditu, Dionisa, Orfeja da slobodno ulaze i izlaze iz lavirinta pesme, lavirinta svakodnevice, premošćivanja vekova i milenijuma, a komuniciraju, komentarišu – žive i ponovo stvaraju...
Širok je spektar radnji u kojima pesnik to postiže, od najobičnije, bodrenja pauka u kupatilu, kojeg naziva Arahnom, po lidijskoj tkalji koja je, nadmećući se u tkanju sa Atenom, isplela priču o avanturama bogovi, da rade a ne spavaju, na uzvišenije, kada okleva da prizove boga plodnosti i uživanja, kome se obraća sa strahopoštovanjem, jer bi mogao da popusti njegovom uticaju. U kom svetu živimo i kom svetu pripadamo, kao da pesnik neprestano ispituje senke vekova, ovih ili onih, ili je svet uvek jedan, isprepleten, vanvremenski, a mi smo samo statisti, nedostojni. bilo kakvu važnu ulogu, prepušteno crnom jedru za drugu obalu.
Jedan primerak je u ponudi
