Osnove teologije
Proklo Dijadoh (412–485), neoplatonistički filozof, sistematski predstavlja svoju metafizičku i teološku filozofiju, zasnovanu na platonskoj tradiciji, sa uticajem Plotina i Jambliha, u svom delu Elementi teologije (Elementatio Theologica).
Delo je strukturirano kao niz aksioma i tvrdnji, logički povezanih, sa ciljem objašnjenja prirode stvarnosti, Boga i odnosa između jednog i mnoštva.
Proklo počinje konceptom Jednog (to Hen), apsolutnog, transcendentnog principa iznad svih kategorija, koji je izvor svega što postoji. Sve što postoji emanira iz Jednog kroz niz hijerarhijski uređenih nivoa: Um (Nous), Duša (Psyche) i materijalni svet. Svaki nivo učestvuje u višem, ali je ograničen svojom prirodom. Proklo uvodi koncept henada, božanskih jedinica koje posreduju između Jednog i nižih nivoa, omogućavajući raznolikost unutar jedinstva.
Centralna tema je uzročnost: sve emanira iz Jednog, ali uzroci ostaju prisutni u svojim efektima, a efekti se vraćaju svojim uzrocima (prerada i povratak). Proklo takođe razmatra vreme i večnost, gde je večnost svojstvo viših bića, dok je vreme karakteristika nižih, promenljivih nivoa.
Delo je značajno jer sintetiše neoplatonizam u koherentan sistem, utičući na hrišćansku teologiju (npr. Pseudo-Dionisije) i srednjovekovnu filozofiju. Proklova strogost i logička preciznost čine „Osnove teologije“ ključnim tekstom za razumevanje neoplatonističke metafizike.
Jedan primerak je u ponudi
