Djeca Patrasa
Pripovedanje Zorana Ferića u „Deci Patrasa” je gozba jezičke i asocijativne inventivnosti, koja neprestano klizi granicom između stvarnog i mogućeg, istinitog i izmišljenog.
Ovo je posebno važno jer Ferić nema druge ambicije nego da nam ispriča priču o životnim događajima jednog srećnog stradalnika, kakvih ima hiljade oko nas, a kakvih smo i sami, drugačiji samo po tome što je odlučio da pređe granicu. sopstvenih iskustava i iskušenja i ostvari ono što ostaje u cenzurisanom posedu najintimnije muške fantazije sredovečnog čoveka. Ferićeva opsednutost bolešću, vidljiva u manjoj ili većoj meri u svim njegovim pričama i romanima, a bolest je uvek znak simboličkog prisustva smrti u svakom trenutku žive svesti, ovde dobija gotovo metafizičku snagu, istovremeno neodoljivo. , fatalno privlačan, sa neizbežnim romanesknim, melanholičnim akordom na samom kraju. „Deca Patrasa” je jedan od najlepših ljubavnih romana koje smo čitali u poslednje vreme. Iako je reč o „zabranjenoj ljubavi” profesora i bolesnog studenta, komisije mogu na čudan način da ostanu mirne jer je sve što se dešava između njih, a dešava se i ljubav, više nego zasnovano na literaturi.
Jedan primerak je u ponudi
- Poruka lične prirode
