Dijalektički antibarbarus
Krležin najpoznatiji polemički tekst, u kome oštro napada dogmatski vulgarni marksizam i lošu tendencioznu književnost unutar levice, braneći umetničku slobodu i intelektualnu autonomiju. Vrhunac sukoba na književnoj levici.
Dijalektički antivarvar je jedno od najmoćnijih polemičkih dela Miroslava Krleže, objavljeno 1939. godine u časopisu Pečat. Kasnije je uvršteno u sabrana dela.
Naslov ironično aludira na stare jezičke „antivarvare“. Krleža ga pretvara u kritiku „varvarstva“ unutar levičarske književnosti – dogmatske, pojednostavljene i servilne primene marksizma na umetnost. Glavna meta polemike bili su partijski kritičari (posebno Radovan Zogović i slični) koji su zahtevali vulgarnu društvenu tendencioznost i optuživali Krležu za buržoaski estetizam.
Krleža briljantno brani pravo na umetničku raznolikost, stilski luksuz i kreativnu slobodu. Tekst je pun ironije, sarkazma i intelektualne superiornosti, ali i duboke gorčine zbog sukoba unutar sopstvenog tabora.
Delo predstavlja kulminaciju takozvanog „sukoba na levici“ uoči Drugog svetskog rata. Iako nije disident u pravom smislu, jasno pokazuje Krležinu odlučnost da ne žrtvuje umetnički kvalitet zarad ideološke linije.
Dijalektički antibarbarus se smatra remek-delom hrvatske polemičke proze – retkim primerom lucidne, strastvene i stilski virtuozne kritike sopstvene strane. Neophodan je za razumevanje Krležinog pogleda na svet, njegove borbe za autonomiju umetnosti i kulturnih sukoba u Jugoslaviji 20. veka.
Jedan primerak je u ponudi
