Émile Zola

Emil Zola (Pariz, 2. april 1840 – Pariz, 29. septembar 1902) bio je francuski pisac, novinar i književni kritičar, kao i jedan od najznačajnijih predstavnika naturalizma u evropskoj književnosti 19. veka. Odrastao je u Eks-an-Provansi, gde se sprijateljio sa slikarom Polom Sezanom. Nakon očeve smrti, porodica je zapala u finansijske teškoće. Zola se preselio u Pariz i zaposlio u izdavačkoj kući „Ašet” (Hachette), a kasnije se posvetio književnosti i novinarstvu.

Književnu karijeru započeo je zbirkom pripovedaka Priče za Ninon (1864), a pažnju javnosti privukao je romanom Tereza ​​Raken (1867). Njegovo najznačajnije delo je monumentalni ciklus „Rugon-Makarovi” (1871–1893), koji obuhvata dvadeset romana što prikazuju francusko društvo tokom Drugog carstva. Među najpoznatijim delima iz ovog ciklusa su Krčma (1877), Nana (1880), Kod „Dame s raskošnim haljinama” (1883), Žerminal (1885), Zver-čovek (1890) i Slom (1892).

U svojim romanima Zola je istraživao uticaj nasleđa, društvene sredine i životnih okolnosti na ljudsko ponašanje. Posebnu pažnju posvetio je siromaštvu, radničkoj klasi, društvenim nepravdama i moralnoj licemernosti buržoazije. Principe naturalističke poetike izložio je u svom teorijskom delu Eksperimentalni roman (1880).

Nakon ciklusa „Rugon-Makarovi”, napisao je trilogiju Tri grada (1894–1898) i započeo ciklus Četiri jevanđelja. Kao društveno angažovani intelektualac, stekao je slavu otvorenim pismom J’accuse…! (1898), u kojem je branio nepravedno osuđenog Alfreda Drejfusa i osudio antisemitizam. Zbog tog stava bio je primoran da privremeno napusti Francusku.

Preminuo je u Parizu od posledica trovanja ugljen-monoksidom, pod nerazjašnjenim okolnostima. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su u pariski Panteon 1908. godine. Zola je ostavio neizbrisiv trag u svetskoj književnosti spajajući umetničku snagu romana sa kritičkim posmatranjem društva.