Razgovori s Markom

Podeljena u tri ciklusa, knjiga prati Vešovićev život: detinjstvo u siromašnom selu Pape u Crnoj Gori (rođen 1945. godine, gde je majka udovica sa troje dece nakon što mu je otac pogubljen kao „narodni neprijatelj“), odrastanje u Sarajevu, dane opsade (preživeo je sa porodicom, postavši „sarajevski nacionalista“ i izdajnik u očima prvog), i posleratni život prevodioca i esejiste. Kaplan, rođen 1973. u Mostaru, posleratni pisac koji je kao tinejdžer preživeo logor HVO u Štocu, vodi ravnopravni dijalog, deleći traume sela i rata gde preživljavaju samo oni sa talentom za preživljavanje ili srećom.

Razgovori otkrivaju Vešovića kao polemičara i predavača na Filozofskom fakultetu u Sarajevu: iskustva sa Nikolom Koljevićem (suosnivačem Akademije nauka), Abdulahom Sidranom i Ivorom Nogom, kritika srpske zločinačke politike u virtuoznim esejima. Poezija je most između detinjstva, opsade i zaborava – večna potraga za savršenom rečju, gde grad postaje troma rutina („ljudi kao saobraćajni znaci“), a selo surova borba. Vešović, autor zbirki poput „Predelji“ (1973) i prevodilac skoro 50 tomova svetske poezije, otvara porodične rane: osećaj inferiornosti, strah od sela („On se plašio sela, a selo se plašilo njega“), gubitak supruge Gordane. Kaplan igra stihove, istražujući uticaje (od Maka Dizdara do Celana) i tumačenje poezije kao utočišta od dehumanizacije.

Knjiga nije samo biografija, već meditacija o književnosti kao jedinom što preostaje: „Poezija je uvek bila u nekoj vrsti čekanja boljih vremena, a pesnik ostaje sam i zaboravljen.“ Hvaljena zbog svoje lucidnosti i emocionalne dubine (Al Džazira), inspiriše razmišljanje o identitetu u postjugoslovenskom haosu, gde jezik hrani duh protiv zaborava.