Filozofija i jezikoslovlje
Nemački filozof i lingvista Johanes Loman razvio je radikalnu tezu da se fundamentalne filozofske strukture zapadne misli ne mogu razumeti bez razmatranja gramatičkih i sintaksičkih karakteristika indoevropskih jezika, posebno grčkog i nemačkog.
Knjiga/izbor tekstova pokazuje kako je ontologija (Parmenid → Platon → Aristotel → Kant → Hajdeger) neraskidivo povezana sa strukturom jezika koja pravi razliku između imenice-supstance i glagola-procesa. Subjekatsko-predikatska klauza grčkog i latinskog jezika omogućila je „biće“ kao nešto trajno za razliku od „postajanja“. Nasuprot tome, semitski jezici (hebrejski, arapski) i neke azijske jezičke strukture nemaju ovu oštru suprotnost, niti odgovarajuću metafiziku suštine.
Loman tvrdi da je cela istorija zapadne filozofije „lingvistički uslovljena“: pojmovi bića, logosa, subjekta, transcendentalnog ega, pa čak i Hajdegerovog „Sein“ potiču iz specifične indoevropske sintakse. On kritikuje Hajdegera što je ostao zarobljen u ovoj tradiciji umesto da se oslobodi od nje kroz lingvistiku.
Delo je teško, ali uticajno u krugovima uporedne filozofije jezika (uporediti Humbolta, Sapir-Vorfovu hipotezu i kasnija dela Petera Sloterdajka). Loman zaključuje da se istinska „svetska filozofija“ može pojaviti samo kada se oslobodimo iluzije da je grčko-indoevropski način mišljenja univerzalan.
Jedan primerak je u ponudi
