Izlet u Dachau
U delu „Putovanje u Dahau“ nema tolerancije za „zaljubljene“, za one koji „nisu znali“, za one koji se „kaju“ sa debelom smokvom u džepu. Ona otvoreno mrzi – samu mržnju.
Slavoj Žižek piše da „Adorna treba ispraviti: nije poezija već proza ono što je postalo nemoguće posle Aušvica. Poetsko sećanje na nepodnošljivu atmosferu logora je mnogo verodostojnije od realistične proze, kojoj to ne uspeva.“ Marko Pavlovski, naravno, ne piše svoje stihove iz perspektive onoga što je doživeo, ali on izvanredno uspešno čuva u svom poetskom pisanju jasne tragove najstrašnijeg događaja u svetskoj istoriji, imajući u vidu pre svega sudbinu takozvanog „malog čoveka“. Pavlovski koristi vremensku distancu između onoga što se dogodilo i sadašnjosti na poetski istinski intrigantan način – užasi ostaju užasi zauvek i ovde vreme ne teče, već se stalno zgušnjava u crnu rupu večne traume, i ne sasvim eksplicitno, ali potpuno afektivno, postavlja i dovodi u pitanje ključno pitanje današnjeg potpuno ravnodušnog vremena.
Jedan primerak je u ponudi
