Koji su stvarni napreci koje je metafizika ostvarila u Nemačkoj od Lajbnicovih i Volfovih vremena
Kant preispituje razvoj nemačke metafizike od Lajbnica i Volfa do kritičke filozofije, istražujući granice ljudskog razuma i mogućnost pouzdanog metafizičkog saznanja.
Koji je stvarni napredak metafizika ostvarila u Nemačkoj od vremena Lajbnica i Volfa? je filozofski spis Imanuela Kanta, jednog od najznačajnijih mislilaca nemačkog prosvetiteljstva i utemeljivača kritičke filozofije. Delo je nastalo kao odgovor na nagradnu temu koju je postavila Berlinska akademija nauka, a objavljeno je posthumno 1804. godine.
Kant razmatra razvoj nemačke metafizike nakon Gotfrida Vilhelma Lajbnica i Kristijana Volfa, dve ključne ličnosti racionalističke filozofije. Pritom on preispituje da li su metafizički sistemi zaista proširili ljudsko znanje ili su samo usavršili pojmovne konstrukte koji se nalaze izvan dosega empirijske provere.
Centralna tema dela je mogućnost metafizike kao nauke. Kant istražuje odnos između razuma i iskustva, granice teorijskog znanja, kao i pitanja koja se tiču Boga, slobode i besmrtnosti duše. Nasuprot tradicionalnoj dogmatskoj metafizici, on se zalaže za kritičko ispitivanje uslova pod kojima je znanje uopšte moguće.
Poseban značaj pridaje razlici između onoga što možemo da znamo i onoga što možemo samo da mislimo, pokazujući zašto metafizika mora da preispita sopstvene metode i pretenzije.
Ovaj spis je dragocen za razumevanje Kantovog odnosa prema racionalističkoj tradiciji, razvoja transcendentalnog idealizma i njegovih nastojanja da filozofiji obezbedi čvrst epistemološki temelj. Takođe predstavlja značajan doprinos istoriji nemačke filozofije i raspravama o granicama ljudskog znanja.
Jedan primerak je u ponudi
