Ulizica
„Laskavac“ (1980) je kratki roman o usamljenom, ciničnom čoveku na hladnom, industrijskom severu Francuske. On živi kao „laskavac“ – pas koji laže i prilagođava se, tražeći smisao u besmislicama, alkoholu i prolaznim vezama.
Fransoaz Sagan (1935–2004), francuska spisateljica poznata po ranim hitovima kao što je Bonjour tristesse (1954), napisala je Lažljivi pas (prvobitno Le chien couchant, doslovno „Lažljivi pas“ ili „Lažljivi pas“) 1980. godine.
Roman je mračan, introspektivan i daleko od Saganinih tipično bezbrižnih, hedonističkih tema mladalačke ljubavi i buržoaskog života. Radnja se odvija na sumornom, industrijskom severu Francuske – rudnici, zapaljena dvorišta, hladna voda, magla – simbolična pustinja duše. Glavni lik je muškarac srednjih godina (bez imena ili minimalno okarakterisan), cinični alkoholičar i usamljenik koji sebe opisuje kao „lažljivog psa“ – psa koji laže, liže, prilagođava se da bi preživeo, ali duboko prezire sebe i svet oko sebe.
On luta kroz besmislene dane: posao (ili nedostatak istog), piće, slučajni susreti sa ljudima (žene, prijatelji, prolaznici) koji su podjednako izgubljeni. Nema velike radnje – radnja je fragmentarna, sastavljena od unutrašnjih monologa, sećanja i zapažanja o okolini. Kroz nju, Sagan istražuje teme egzistencijalne praznine, usamljenosti u savremenom društvu, nemogućnosti autentične povezanosti i besmisla života bez iluzija. Lik je ciničan, samoironičan, ponekad surov prema sebi i drugima, ali duboko ranjiv i traga (bezuspešno) za smislom ili toplinom.
Stil je koncizan, precizan, sa tipičnom Sagan elegancijom i melanholijom, ali ovde bez romantizma – više kao Kamijev ili Sartrov egzistencijalizam u minijaturi. Kritičari ga vide kao jedan od njenih „mračnijih“ romana, gde se razbija mit o večnoj mladosti i zadovoljstvu. Knjiga je kratka, ali intenzivna, sa fokusom na psihološkom portretisanju, a ne na događajima.
Jedan primerak je u ponudi
